Grupa entuzijasta, što bi rekla Jeca, još jednom je naivno i sa puno optimizma krenula u planine, i to, ni manje ni više, nego na najviši vrh Srbije – Midžor na Staroj planini (levo od Babinog Zuba). U početku je sve izgledalo divno: svanuo je sunčan dan, krenuli smo za Niš gde nas je dočekala koleginica Biljana iz Dopisništva RTS-a i za nas organizovala nekoliko događaja sa konzumiranjem duhovne i materijalne hrane – odličnu izložbu o Branku Miljkoviću, posete zanimljivom Klubu Radio-Niša, potresnoj Ćele-kuli, zapuštenoj Medijani i još zapuštenijoj Niškoj Banji, te najboljem niškom burekdžiji. Krenuli smo zatim ka istoku diveći se prelepom kraju i bojama jeseni, i žalili što je taj divan kraj tako siromašan. Pitali smo se kakva li vila među tim kućama od blata i naboja čeka nas, ali Mica je odabrala savršeno mesto – etno-selo „Srna“, na obali Trgoviškog Timoka, baš preko puta stene. Naizgled nešto malo veće od potoka, ali gazda nas je uveravao da mu je upravo taj potok odneo pola kafane u jednoj bujici neviđenih razmera. Trebalo je da nam to bude prvo upozorenje, ali...

Pošto je i sutradan osvanuo divan dan i pošto smo odlično doručkovali i fizički se pripremili na taj-čiju, puni oduševljenja krenuli smo nekih 30-ak km do hotela ispod Babinog Zuba. Usput smo naišli na dvoje planinara koji su imali iste namere te smo ih povezli. Mladi poljski par, na privremenom radu u kragujevačkoj „Zastavi“, već je obišao pola Srbije, što je za svaku pohvalu. Stigavši autobusom do odredišta, polako smo svi krenuli ka vrhu. Ali, što je uspon postajao veći to se grupa više osipala, a u međuvremenu su počeli da nadolaze i oblaci zavijajući nas u maglu. Najuporniji su, ko brže, ko sporije, a neko ni tako, ipak stigli do vrha i u povremenim razvedravanjima uživali u zaista veličanstvenom pejzažu. Usput nam se pridružila i grupa mladih stomatologa iz Beograda, takođe po prvi put na Midžoru, tj. kao što je neko među nama lepo prokomentarisao – sasvim je logično što su stomatolozi došli na Babin Zub. 

Oblaci su sa sobom doneli maglu i hladnoću, na vrhu je trava bila okovana ledom, ali ni to nam nije kvarilo raspoloženje. Srećno smo se vratili u hotel, ponovo ko pre, ko kasnije, i okrepivši se ušli u autobus za povratak. Dobro raspoloženje trajalo je još samo nekih pet minuta i tada se autobus pokvario. Pri tom, jedna grupa nestrpljivih već je krenula niz planinu stalno se telefonom raspitujući o poziciji ostalih u autobusu. Noć je padala, temperatura se približila nuli, situacija je pretila da se pretvori u krajnju neizvesnost, što bi rekao Moca. Srećom, ima i dobrih ljudi u planini, manje-više, odvezli smo se kako je ko stigao – po neke se vratio ljubazni poljski par svojim autom, neki su otišli u kombiju bez vrata i prozora sa trojicom koji unutra puše, a neki u autobusu punom besnih radnika koje su morali da odobrovolje Micinim bombonama. Za sve to vreme, naš vozač Ivan, kojem ovom prilikom odajem najiskrenije priznanje, ostao je da popravlja autobus sve do ranih jutarnjih sati i pod snegom koji je u međuvremenu počeo da veje, toliko da smo sutra, na prelepom vidikovcu na povratku, i pod zracima popodnevnog sunca, videli sve te vrhove na kojima smo bili – potpuno bele.

Planinarka Gorica - muzička urednica drugog programa Radio Beograda