U prohladno jesenje jutro dok se sunce tek promaljalo Makedonskom ulicom poznato drustvo se skupljalo ispred Radio Beograda. Svi su dosli raspolozeni i nasmejani. Znala sam da cemo se lepoprovesti. 

Vesela Mica sa poznatom kesom bonbona, obaveznim osmehom najavila je polazak. Krenuli smo put Bukulje. Cim je motor autobusa zabrujao pocela je zurka. Prica, graja, vicevi, smeh i dobro raspolozenje pratili su nas do Male Ivance. Keraca pauza u prelepom restoranu nekima je malo ispraznila novcanike, a ostali su protegli noge i uzivali u prirodi. Ubrzo smo stigli u podnozje Bukulje. Priroda je bila puna jesenjih boja. Lisce je padalo kao da se igra sa vetrom i prelivalo se u nijanse zlatno zute, zelene, purpurno crvene i narandzaste. Put do vrha nekima je bio zamoran, tezak, a nekima lagan kao setnja. Onima koji su put kroz prelepu sumu doziveli u znoju priznali su da im se trud isplatio.Kada smo stigli u planinarski dom na vrhu Bukulje mnogi su seli uz kafu ili caj da se odmore i opuste. Svima je laknulo. U blizini bio je spomenik, na njemu je bila posveta upucena partizanima koji su se skrivali za vreme rata.

Pogled sa obliznjeg Vidikovca  protezao se na celu okolinu oko Arandjelovca a i sire prizor je ostavljao bez daha sve koji su na njega krocili. Krenuli smo ka Bukovackoj banji sa lekovitom i zdravom vodom. U Bukovackom parku zatekli smo prelepu prirodu, lepo cvece i drvece, po suncanom danu.Sta moze bolje od toga? Malo smo se tamo zadrzali.

Po Micinom pozivu /zvani vrisak/ potrpali smo se u autobus. Ali neki su naravno kasnili .Nema veze, Mica prasta sve. Odmah se u autobusu cuo smeh, cika i vriska. U smehu i zabavi stigosmo do etno sela “Babina reka”. Tu smo rucali i uzivali u fantasticnoj prirodi i stihovima koji su bili posveceni tom prelepom mestu. Posle rucka sam izasla napolje i videla prelepu, malu snezno belu kucu. Bila je to ljubav na prvi pogled, vodila me je kroz celo selo. Uz nju bilo mi je mnogo lepo.”Babina reka” podsecala me je na Drven grad. Postojali su parkovi, ulice, jezera po cak i bunar. Tamo sam se igrala sa jednim drugom ping/pong. Bilo mi je zao sto odlazimo, ali mi je najteze pao rastanak sa mojom prelepom malom kucom. Tolika me je tuga spopala da sam htela da placem. Ali sam obrisala suze i pocela da se smejem jer sam shvatila da ne treba da budem tuzna nego da budem srecna jer mi je dan prosao mnogo lepse nego sto sam mislila. Pomazila sam kucu i usla u autobus.

Dan je bio sjajan. Nadam se da su se svi odlicno proveli i zabavili jer je meni dan sa prelepom planinom, sumom, banjom i gradom prosao sjajno.

Milica Gavrilogic,  10 godina, mladja planinarka.