Petog februara krenuli smo na prvi izlet u ovoj godini. Prava zima – obukli smo sve kako je red, i cokule i tople jakne, i šalove, i rukavice. Mrazić je bio baš dobar dok smo čekali autobus. Srećom, pozdravljanje, prijateljsko peckanje, Micina obavezna prozivka, i uopšte cupkanje u mestu – sve je to pomoglo da se na zimu zaboravi. Čim je naš lepi mali autobus krenuo, krenulo je i grejanje koje smo trpeli i trpeli dok se moglo, a poznati smo po strpljenju, a onda je neko viknuo da se grejanje isključi. Drugi neko je zahtevao da se smanji, a treći je samo kukao kako izgoresmo od vreline. Vozač je pitao šta u stvari hoćemo, da isključi ili da uključi i najzad je uključio hlađenje. Dok smo se smrzavali vikali smo da je hladno pa je grejanje uključeno i opet je bilo vrućina, i tako smo zabavljali skidajući i oblačeći jakne, putujući prema Požarevcu, pa ka Žagubici i dalje do Petrovca na Mlavi. Može i autoputem, tako je brže ali je ovako zanimljivije.
Prvo smo stigli u manastir Gornjak, i našli ga pod snegom, u ledu, kraj reke Mlave. Tu se u 14. veku podvizavao Prepodobni Grigorije Sinait moleći se za Srbe. Njegove mošti monahinje još uvek ovde čuvaju. Naišao sveti knez Lazar i posle razgovora sa starcem podigao ovaj manastir. To je bilo dvadeset godina pre kosovske bitke. Čudesno mesto, skoro da je uzidano u ljutome kršu koji se diže iz okolne pitomine. Za crkvom čudotvorna voda koja leči očni vid, sada zaleđena, pa smo se umivali topeći ledenice na dlanu. Iznad crkve u steni isposnica Prepodobnog iza koje, u maloj pećini gde su se nekad hajduci skrivali, narod ostavlja darove – krišku pogače, kocku šećera, paru. Tu je baš bilo hladno. Led je blještao na suncu.
Odšetali smo, udišući oštar vazduh pod visokim i strmim Vukanom, i do Svete Trojice, nove crkve na prastarom crkvištu, kažu da je starije od hiljadu godina. Neki koji su se uspinjali na Vukan (nešto preko 1000 m), kažu da je uspon malo teži, ali da je vidik odozgo nezaboravan. Moraćemo jednom i tamo da stignemo.
Pošto smo se dobro ohladili, stigli smo u toliko hvaljeni hotel sa bazenima što se pune vrelom lekovitom geotermalnom vodom koja leči kosti i kožu. Rekli su nam da ćemo da se kupamo napolju. Nismo verovali. Međutim, presvukli smo se brzo u kupaću garderobu i u pokrivenom bazenu se skuvali kao rakovi za pet minuta. Mi, po običaju veseli, jedno po jedno svi pređosmo kroz za to napravljene tunele u otvoreni bazen, napolje. I dalje toplo, čak vruće. Okolo sneg, nebo vedro, oko glava nam se vije izmaglica od vruće vodene pare, a mi ne znamo šta bismo pre: malo naslanjamo leđa na mlazeve vode koji izbijaju iz zidova bazena, malo podmećemo glave i ramena pod mali vodopad kojim se vrela voda pretače i ne dozvoljava da se bazen hladi, malo hvatamo mesto u posebnim nišama gde je vodena masaža snažnija. Vrućina! Ali, između tog bazena i još jednog, velikog, sagrađenog u obliku lavirinta sa veštačkim vodopadom u jednom kraju, nalazi se izazov: mali opasni bazen sa ledenom slanom vodom. Pa kome je vrućina može da se bućne u tu ledenicu, kao što čine mnogi severnjaci koji tvrde da to donosi zdravlje i dug život. I tako, par nas bogami se i navadilo pa po nekoliko puta ovako: iskočiš iz vrućeg bazena, protrčiš desetak koraka preko ledenih pločica i snega, brzo se potopiš u slanu ledenu vodu, izađeš napolje (a dok se vraćaš ostali kliču), baciš se opet u vruću vodu i stvarno osetiš kako pucaš od snage i veselja. U bazenu je bilo i dečice koju je bilo lepo gledati kako se zacenjuju od smeha, kako se igraju i uživaju u svom srećnom detinjstvu pored mladih i lepih roditelja. Naručili su im ogromne voćne kupove sa sladoledom i to je posluženo na mermernom stočiću koji izviruje iz vode. Tako su malo plivali, malo jeli sladoled, malo skakali po očevima. I dali nam ideju da naručimo hladno pivo. Uz hladno pivo dvoje naših drugara je u vrućoj vodi igralo ča-ča-ča.
Ako bi neko hteo da razgleda ovaj centar, video bi da tu ima svake zgode namenjene odmoru i sportu, a najlepši nam se učinio restoran, sav u drvetu i kamenu, usred koga je središtu ognjište u kome plamte prekršteni balvani. Otvoreni bazen i to ognjište se jedno u drugome ogledaju. Na vatri zemljani lonci sa vrelim đakonijama, a vina dobro ohlađena. Uveče tiha živa muzika za goste, na stolovima sveće. Sve smo to probali. Kad se dobro smračilo obukli smo sve do kapa i prešli, po mrazu koji je opet stegao, do autobusa. A u njemu je bilo vrućina pa smo opet morali da skidamo jakne i kape.
Sve u svemu, lep i nezaboravan dan, za koji imamo da zahvalimo Mici koja je sve savršeno organizovala, kao i uvek. Za desetku!
Na izletu se lepo provela
Mirjana Nikolajević